О школи
На левој обали Саве, у новобеоградском блоку XXI, заштићена зградама насеља познатог по имену „Шест каплара“, смештена је лепа зграда Основне школе „Јован Дучић“.
Ученици су се у школску зграду на данашњој локацији у блоку XXI преселили септембра 1967. године.
Првобитни назив школе био је у складу са временом у коме је изграђена, па је дуго година школа носила име тадашњег председника Јосипа Броза Тита. Променом друштвених околности, промењено је и име школе, те она од 16. марта 1992. године носи име великог песника, дипломате и светског путника Јована Дучића.
Данас у школи постоји 28 одељења са 631 ученика, а у њој ради 70 радника.
Ту су часови лепог дружења и зато нашу школу сматрају местом за прелепо одрастање. Зато ћемо навести речи Јована Дучића: „Верујем у љубав, у пријатељство, у отаџбину. Да не верујем, не бих веровао у доброчинство.“
Јован Дучић може мирно да почива на брежуљку изнад Требиња, где је пренесено његово тело 2000. године, јер ће наша школа васпитати још много генерација, које ће имати све врлине овог великог човека.
Ми смо школа која деци Новог Београда пружа могућност да образовањем постану успешни, свестрани и толерантни људи.
Желимо да:
развијамо креативност ученика покретањем радионица, подстичемо самостално истраживање историје развијањем и неговањем активног односа ученика према прошлости, унапредимо наставу и учење формирањем мултимедијалног амфитеатра и повећањем компетенција наставника.
Желимо да оптимизам и одговорност буду језик наше школе.
Јован Дучић
Јован Дучић (1871 – 1943), рођен у Требињу. По завршеној учитељској школи у Сомбору, био је учитељ у Бјељини и Мостару. Један је од оснивача и уредника часописа Зора (Мостар, 1896 – 1899). Студирао је на филозофско-социолошком факултету у Женеви, одакле је чешће одлазио у Париз. Од 1907. године је у дипломатској служби Србије на разним дужностима (Цариград, Софија, Атина) и Југославије (делегат у Лисабону). Године 1941. прешао је у Гери – САД, гдје је у априлу 1943. умро. Посмртни остаци су му 2000. године пренесени у Требиње, што је била његова последња жеља. Дучић је најмаркантнија личност српске књизевности у првим деценијама 20. века. Под утицајем Војислава Илића у почетку, француских симболиста и парнасоваца, он је унео нови дух у српску поезију. Кабинетски радник на мучном послу „рима и ритма“, како је сам за себе говорио, он је његовао култ форме, тежећи ка савршенству свих елемената версификације. Све је у тој поезији блиставо, јасно и тачно, каткад до мере да поједини стихови звуче као лозинке и сентенције. Био је присталица теорије „л’ арт поур л’ арт“, што значи – уметност ради уметности. Стварао је поезију која треба да буде „одвећ горда да би живјела за друге“, усредсређену на велике, вечите теме, љубави, смрти, религије.
Осим песама, писао је путописе (Градови и химере), филозофске есеје (Благо цара Радована), као и есеје о књижевности (о Војиславу Илићу, Бори Станковићу, Петру Кочићу и др. ).
Дела: Пјесме(1901), Песме (1906), Плаве легенде (песме у прози 1908), Гроф Сава Владиславић (1942), Стазе поред пута – Јутра са Леутара – Моји сапутници (стихови, проза, 1951), Лирика (1943) су у неколико наврата излазила као сабрана дела.
У јесен 1893. године, на балу у тек саграђеном хотелу „Дрина“ у Бијељини, млади и амбициозни учитељ Дучић сусреће тек свршену ученицу Трговачке школе Магдалену Николић. С њом се тајно верио 5. новембра 1893. Године. После раскида са Дучићем, Магдалена се зарекла да никада више неће изаћи из куће. Као каква романескна хероина, живела је од успомена и једине срећне тренутке налазила је у читању писама и песама човека кога је волела.
»Благо цара Радована« је збирка његових размишљања и схватања о разноврсним проблемима човековог духа и живота. Назив књиге је симболичан – означава исконску тежњу човековог духа да се оплемени, уздигне и дође до највиших сазнања и истине.
